VIC – Čovjek hoda pustinjom i skapava od žeđi. Naiđe na oazu i u njoj zdenac s vodom….

Čovjek hoda pustinjom i skapava od žeđi. Naiđe na
oazu i u njoj zdenac s vodom.
Nagne se nad zdenac, rukama zahvati vodu, prinese
vodu ustima, i taman kada je navlažio usnice netko ga potapša po
ramenu. Okrene se, kad pred
njim prekrasna brineta. Raskoš ženske ljepote i putenosti.
“Ja sam sultanova žena, i želim se pojebati s tobom!”
– reče mu maznim glasom.

“Oprosti mi, ali strašno sam žedan i moram piti.” –
odgovori joj čovjek smeteno.

“Ne poševiš li me, nećeš piti, to je moje pravo da
ti zabranim. Ovo je oaza moga muža!” – priprijeti mu.

I što mu preostane – poje*e je i ona ode zadovoljna.
On se požudno
okrene zdencu, rukama zahvati vodu, prinese vodu ustima, i taman
kada je
navlažio usnice netko ga potapša po ramenu. Okrene se opet –
kad pred njim
prekrasna crnka. Raskoš ženske ljepote i putenosti.

“Ja sam druga sultanova žena, i želim se pojeba*t s
tobom!” – reče mu maznim glasom.

“Oprosti mi, ali strašno sam žedan, moram piti!” –
odgovori joj ne
vjerujući da mu se to događa.

“Ne poje*eš li me, nećeš piti, to je moje pravo da
ti zabranim! Ovo je oaza moga muža!” – priprijeti mu.

I što mu preostane – poševi je i ona ode zadovoljna.
On se požudno okrene zdencu, rukama zahvati vodu, prinese vodu ustima, i
taman
kada je navlažio usnice netko ga potapša po ramenu. Okrene se čovjek –
kad pred njim SULTAN.

“Otkud toliko drskosti kod tebe, bijedniče ništavni ?
? Upadneš u MOJU oazu, poje*ati MOJE žene, i k tome želiš piti MOJU vodu ! !
”

Čovjek se prenerazi ne vjerujući sto mu se događa.
Ispriča sultanu što se zbilo i zamoli ga za oprost.

“Oprostit ću ti pod uvjetom da se popneš na onu
dinu!”, pokaže mu dinu udaljenu dobrih pedesetak metara, “i da prdneš tako
da te
mogu odavde čuti!” – postavi mu uvjet sultan.

Čovjek ode do dine, napne se i iz sve snage prdne. Bilo
je gromoglasno i sultan ga je dobro čuo.

“Nisam se nadao da je netko sposoban za to. Slobodan
si!” – impresionirano reče sultan.

“Hvala na Vašoj velikodušnosti. Odlazim čim popijem
vode!” – zahvalno reče čovjek.

“Aaaa, ne ! ! Nisam ti dao dozvolu da piješ moju vodu!”
– reče sultan.

“Ali ne popijem li vodu umrijet ću, smilujte se!!” –
zavapi čovjek.

“U redu. Vidiš onu drugu dinu?” – pokaže mu dinu
udaljenu barem stotinjak metara – “popni se na nju i prdni iz sve snage
tako da
te svi u oazi čujemo. Dat ću ti i devu i vodu!” – naloži mu sultan.

Ode čovjek, popne se na dinu, napne se i zadnjim
atomima snage prdne. ČUDO ! ! ! ! Čuli su ga svi u oazi. Sultan mu,
impresioniran, dade devu i dozvoli uzeti vodu. On se požudno okrene zdencu,
rukama
zahvati vodu, prinese vodu ustima,
i taman kada je navlažio usnice, netko ga potapša po ramenu.

Okrene se čovjek, otvori oči, kad nad njim stoji
Saborski redar, i potiho mu kaže:

“Oprostite, gospodine zastupniče, ali . . zaspali ste na
sjednici i strašno glasno prdite . . . . ! !”